Ana Gram

Dobrodošli u moj svet igre rečima…

Dobar dan

Written By: Ana Gram - mar• 29•14

Potrajalo je malo moje odmaranje od Bloga i Grada, od sebe same i svojih misli nagomilanih na deponiji sopstvenih želja. Prijalo je, ne mogu reći da nije. S vremena na vreme, dok bih ležala u nekoj hotelskoj sobi bačena na neki kraj sveta, prelistala bih šta radite, pročitala tu i tamo ponekog, ponešto, nasmešila bih se i čekala. Ovo jutro. Da opet osetim potrebu da napišem nešto što bi imalo smisla, a opet ostalo tako autentično i besmisleno moje.
Imam drugaricu koja uvek kada je neko pita “ Šta ima novo?“, iz čiste kurtoazije koja nju izludjuje, ona odgovori kontra pitanjem “ Šta znaš od starog pa ću ti reći šta ima novo?“. Tako me odvikla da pitam ljude koje ne vidjam često, a znam ih iz škole ili nekog prošlog života,  Šta ima nov; nikoga za koga ne znam ni šta ima staro.
Imate potrebu da me pitate Šta ima novo? : )
Mene lično još više izludjuje ono refleksno Nema ništa, a onda krene “ tata mi je bolesta, razveli se Pera i Maja, sestra na socijali, nema posla, vreme vidi kako je loše……..“ – ALO! Tajm aut!
Kad pitam Šta ima novo mislim Novi muž, švaler, dečko, redovan sex, zdrava hrana, sport – NEŠTO lepo i normalno.
Navikneš nekako na kurtoazične verbalne šeme i shvatiš da je lakše da im se pokoriš nego da te OPET neko gleda čudno. A meni je to čudno tako primamljivo…volim da vidim da u nečijim očima pokrenem nešto drugačije, da nekoga koga znam u prolazu zapanjim nečim što nema veze sa skokom evra ili padom zaposlenosti u zemlji.
Eh…
Pedeset nijansi sive bih uvela kao obaveznu literaturu u živote svih preko 40.
Da shvate koliko su nomalni.  I obični. Kastrirani od strasti, požude i želje. Da shvate da se život ne završava u četrdesetoj, već počinje. Divan, dinamičan i tako prokleto zrelo drugačiji. Nikad nisam volela zeleno voće. Valjda zato sada uživam da jedem zrelo i pustim da mi curi preko usana, brade, preko dlanova i niz zglobove skoro do laktova…dok sočni, slatki sokovi natapaju jezik i tonu niz grlo. Definicija fantazije…koju ja živim.
Ubedjena sam da se ljudi u mom životu pojavljuju s nekim razlogom.
Svako biće mislim da je tu iz nekog razloga.
Moj pas je oplemenio ne samo moj život, nego život cele moje porodice. Pokreće nam neku pozitivnu energiju koja je već bila na izmaku. Dodaje neku čudnu šašavost koja stavlja osmeh na lice. I unosi mir svojom odanošću i vernošću.
Šašavot…tako mi je bliska ovih dana.
Naravno, predpostavljate da se ovaj tekst neće završiti bez pomena nekog novog muškarca koji razbacuje cimet i žuti šećer po mojim mislima…da. Pojavio se jedan šašavi. Sasvim verbalno neuobičajeni, koji se  nekim čudom nije uplašio moje verbalne agresije – a znate kako ja umem biti agresivna iz čiste dokonosti i želje da se nešto dešava čak i kada je vreme da se miruje, opušta i sanja…
Nisam ga videla nikada.
Poslovno smo, recimo, vezani, ali nismo se nikada rukovali, pogledali, popričali. Ne znam mu glas, dodir, miris, ne znam kako hoda, ne znam u čemu spava ,ne znam čak ni profesionalno na kom je stepenu moje lestvice ocenjivanja, ali znam da mi jako prija. Sve što napiše me iznenadi. Neuobičajeno neočekivano drugačiji. Šašav. Skroz.
Uspeo je da preživi moj prvi nalet agresije i za sada se dobro opire drugom. Sa smeškom prihvatam njegov flert od koga brzo odustane kada shvati da se ja ne povlačim. Hoću još. Virtuelno zavodjenje. Fantastično!
Mislila sam da je to izumrlo. Na moju radost ovih dana, nije.
I vratilo me malo sebi. Vratilo me malo vama.
Vratilo mi malo Želju da se opustim, jer eto, to je Novo kod mene ( a staro koliko toliko znate), skoncentrisana sam na posao, maksimalno. NE zanima me ništa što me može odvući od posla ili mi poremetiti koncentraciju ili ne daj Bože, planove. NE zanima me niko od koga ne bih mogla imati podršku. Jer želim više od ovoga gde sam sada. Imam puno više da dam i prenesem svima koji žele da nauče. Da znaju. Da pokušaju.
Evropa je mala.
Hoću Svet.
Ceo krug oko tog sveta. Hoću sada kada znam da osećam. Sada kada znam da budem strpljiva. Sada kada sam odrasla dovoljno da čak i moja sestra priznaje to. Sada kada su vrednosti definisane, a granice izbrisane. Nema više NE znam i Ne mogu. Znam sve i mogu sve.
Čak i ono što ne znam…

Dobro jutro, ovo iznad nas je Energija. Podignite ruke i udahnite je duboko : )

 

Love,

 

 

Ana

p.s

Molim vas bez linkova do fb-a ili bilo gde.
Ovo je bilo i ostalo Moje. I delim ga s onima s kojima poželim.
Neka tako i ostane : )

 

Enjoy : )

Duša

Written By: Ana Gram - okt• 18•13

Kad poludim biću mršava, nezadovoljna,, vazda namrštena, namćorasta, neprijatna prema svima, lažno nasmejana, večito gladna, a samim tim i nervozna, ALI svi će mi govoriti da Dobro Izgledam, da sam smršala, nekako sam se podmladila…tužna je istina da je mnogim ljudima IZGLED sve što se računa. Površnost ljudska je tako razočaravajuća, a moramo da se nosimo s njom svakodnevno. Da se razumemo, i ja sam esteta. Volim lepo. Volim lepe ljude, ali biram društvo i u mom društvu su oni privilegovani. Posebno lepi. Estetika duše je puno važnija jer je nemoguće zamaskirati je šminkom i raznim nadogradnjama. Kada pronikneš u nečiju dušu, zatekneš Suštinu koja je ili u totalnom haosu ili savršenom redu, ali nikako obavijena lažima.
Pronići u moju dušu je tako lako da često ljudi pomisle da nemam dušu jer zanemare ono što Vide i Čuju od mene, zarobljeni u svom skepticizmu, misle da iza mog akta i moje priče, mora postojati Nešto što bi dušom nazvali. Nešto ranjivo i ponizno, nešto sramno i minimalističko, nešto zajedljivo, usko…a ne zagledaju mi se u oči i shvate da kod mene ne postoji IZA. Moja je duša na pozornici, izložena pogledima, aplauzima ili zvižducima. I ja sam njen režiser, scenarista i glavna glumica. I to je moja predstava. Moj život. I moja duša. Prva greška koji ćete napraviti kada dodjete na moju predstavu, je da pomislite da glumim.

Dobro jutro, ovo iznad nas je Pozorište lutaka – morate biti dete da biste shvatili sve to Iznad nas : )

Wanting, Needing – Bleeding

Written By: Ana Gram - okt• 13•13

Želje mi plivaju po podsvesti kao ulje u vodi…teške, masne,naporne. A tako neodoljive u svojoj nepodnošljivosti.
Odavno sam već prestala da se borim protiv sopstvene podsvesti. Preuporna je i tako temeljita u ispitivanju moga srca Šta želi…a srce, stara izdajica…oda sve.
Zažmurim da odmorim svest, a podsvest se reflektuje u snovima. I jedan Bivši, krene polako da hoda kroz moj san. Pažljivo, da ne probudi emociju već samo da mi stavi do znanja dubinu svoje urezanosti u moju podsvest. A onda, sasvim nenadano nestane i bude zamenjen trenutnom aktuelnom strašću! O da, jako sam se zaljubila. U sebe. U život. U ljubav. Moja zainteresovanost fokusirana je na jednog muškarca koji ne bi smeo da me zanima, ali avaj…Ana, kao i svaka druga Ana, veruje u čuda. I oštro demantuje da se čuda ne dešavaju. Da ne postoje. Kakva gnusna laž! Koliko sam samo puta dokazala da se čuda i dešavaju i da postoje? Koliko? Dovoljno da bih sebe ubedila da su moguća…i da se dešavaju onima koji dovoljno jako poveruju u njih. A ja sam tako puna Vere. I Nade. I Ljubavi. Nepopravljivi romantik, večita lutalica…

* * *

Dobro veče, ovo iznad nas je Želja…
„Jedina nasa duboka i iskrena zelja jeste da se priblizimo nekome.Od tog trenutka pocinju da se sklapaju veze,muskarac i zena ulaze u igru,ali ono sto se desi pre toga-privlacnost koja ih je spojila-to je nesto sto je nemoguce objasniti.To je nepatvorena zelja,u najcistijem obliku.I dok je ta zelja jos u cistom obliku,muskarac i zena se zaljubljuju u zivot,prozivljavaju svaki trenutak,s punom predanoscu i svescu,iscekujuci neprestano pravi cas za objavu posvecenja.Osobe u tom stanju ne osecaju nikakvu zurbu,ne ubrzavaju dogadjaje nepromisljenim postupcima.Znaju da ce se dogoditi ono sto je neizbezno,da istina uvek nadje nacin da se ispolji.A kad kucne cas,ne oklevaju,ne propustaju priliku,ne gube nijedan carobni trenutak,jer postuju vrednost svake sekunde.

Onaj ko je sposoban da oseca,zna da je moguce uzivati cak i pre nego sto dotakne drugu osobu.Reci,pogledi,sve to sadrzi tajnu plesa.Onaj ko posmatra i otkrije osobu o kojoj je oduvek sanjao,zna da se sexualna energija ispoljava pre samog sexualnog odnosa.Najvece zadovoljstvo nije u sexu,vec u strasti.Kada je strast velika,sex doalzi da bi dovrsio ples,ali on nikada nije bitan.
Onaj ko je zaljublejn,uvk vodi ljubav,cak i kada to ne radi.Kada se tela susretnu,to je samo prelivanje case.Mogu ostati zajedno satima,cak i danima.Mogu zapoceti ples jednog dana,a zavrsiti drugog,ili cak i ne zavrsiti,od tolikog zadovoljstva.To nema nikakve veze sa 11 minuta. “

 

M kao mmmmm

Written By: Ana Gram - avg• 27•13

Pita me: “ Ko je M. o kojem pises?“

Kazem: “ Izmisljena prica. Rekapitulacija uspomena kao tema, ali je sve izmisljeno.“

Kaze: “ Lazes me.“

Lazem, naravno. Zna me.

“ Znam ko je M.!“ – govori teatralno. Predpostavljam da misli na sebe, i on je M., ali ne ispunjava dva uslova koja bi mogla da ga definisu kao M.-a iz moje price: 1. Nije mi bivsi; 2. Nije da ga nisam videla cetvrt veka. Vidjam ga svake godine makar po jedanput – na maturi.
Ti Reunioni su lekoviti. Hvala Bogu da ih je neko izmislio, a da smo nas pedesetak to prihvatili kao divnu tradiciju.

“ Ne znas ko je M.“ – govorim i smeskam se.

“ Ja sam M.!“ – radosno konstatuje. Tako, tako, takoooo pogresna konstatacija. Iako, istina, i njegovo ime pocinje na M.

Ubedjujem ga da nije on Taj i razocarano prihvata cinjenicno stanje. A sta cu? Kad nije…

…stvarno nije, jer onda ne bi mogao biti sve ono sto Jeste.
Moj najbolji. Deo mog detinjstva i moje mladosti koji ne bih dala ni za brdo karamela ili dijamanata ( meni je to isto).
On me zna.
On me poznaje.
On me voli.

…na svoj nacin. Dugi niz godina…vise desetina decenija! Ne vidjamo se cesto ( zbog nekih njegovih tripova), ali se nasa bliskost ne gubi. Da li znate na danasnjem trzistu, koliko je skup gram bliskosti? Citavo bogatstvo kosta jedan Gram bliskosti, a i tesko se nabavlja. Nema ga stalno u ponudi, pa kad naidje razgrabi se brzo.
On i ja imamo tu cudnu bliskost koja se tako lako moze pomesati sa necim „drugim“. A nije…vaistinu nije. Mozda ponekad blagi flert, ali ja flertujem sa svima koji mi prijaju ( makar tako kazu, da je moje naginjanje prema nekome i hronicni osmeh – flert), tako da je to normalno. Nista dalje. Nista dublje. Samo ljubav do kostiju…makar sa moje strane.

 

Pisala bih jos, ali jako mi se spava…laku noc, ovo iznad nas je tmurna noc…

 

Varljivo Leto

Written By: Ana Gram - avg• 25•13

Budim se (napokon) sa osecajem da sam se naspavala.
Ignorisem rekapitulaciju snova koja pokusava  da se nametne.
Disem.
Razmisljam…kristalizovane misli kao med natalozen u tegli. On u njima zaglavljen kao orah u medu. Postoji tu. Gustina mojih misli mu nedozvoljava da mrdne. Jednostavnost postojanja nametnuta kao tezina meda – citav kilogram meda preko jednog oraha. Citav kilogram mene pritiska mu dusu; ne zna sta bi sa mnom, a ne zeli dalje bez mene. Makar i u mislima. Zeli me Tu Negde, nesvestan moje lakoce koja je maskirana viskom kilograma.
Smejem se…
Ljudi su tako prokleto optereceni mojom Velicinom, ne Tezinom – to su dve razlicite stvari. Da li mozda ja odajem utisak nesigurnosti ili pak, preterane sigurnosti pa bi da me malo poljuljaju? A ja ljuljam vec ( smeh). Da…smesno je koliko ljudi ponekad mogu biti ograniceni.
Kao da ja ne znam Ko sam…sebi vazda Dobra.
Proslonocni primer:

( ulazim u restoran, nailazim na neke prijatelje)

zenska osoba: “ Eeeeej, gde si Anci – ooooo kako si lepa! “ ( ja u haljini, to se retko vidja)

muska osoba ( koja mi je, btw, prijatelj, kolega): “ Jos samo da smrsa.“

zenska osoba: “ Ju! Kako mozes tako da joj kazes?“

( sve se to odigrava predamnom)

muska osoba: “ Pa sta? “

Ja se smeskam, kao nakrivim glavu malo, a nasmejala bih se na glas jer iskreno, smesno je, da muskarac koji je mladji od mene 5 godina, sa stomakom kao moj techa iz Beograda i celom na sred glave koja preti da se prosiri po celoj lobanji, komentarise moj izgled. Mislim, c`mon, gde je samokriticnost nestala?
Pozelim im lep provod i odem za sto mojih prijatelja. Sto pored ljudi  koje znam. Vidim im u ocima kako izgledam. Jedan od njih, Ex koga nisam videla jako dugo. Gleda me i ne veruje. Sa zenom je, naravno, pa ne sme da se javi, samo klima neprimetno glavom. Zena je zbunjena, vidi svi me znaju. Ko sam ja? I ja se to nekad zapitam, pomislim da joj kazem da joj bude lakse.
I opet se nasmesim…pozelim jako da je pored mene On. Magucno slovo M, dragi moji blogeri, koje se nekako provlaci kroz moj zivot od kad znam za sebe. Pozelim da je tu pored mene sa svojom harizmom koja me obavije kao stit i izoluje me od privitivnog sveta kojim sam okruzena.
Narucujemo vino, fantasticna je noc. Skoro savrsena.
A meni u glavi samo jedan momenat od pre par nedelja…samo jedno “ Ljubavi “ u prolazu.
I ovlas poljubac.

On, infiltriran u moju podsvest poigrava se mojom svescu. Nesvestan svoje moci nadamnom, ne koristi reci da me opije, vec tu i tamo, tek ponekad, kaze nesto sasvim slucajno sto me rastopi i pretvori u amorfnu masu spremnu za oblikovanje. Mogla bih mu u tim trenucima, biti Sve ili apsolutno Nista. Mogla bih mu biti Ljubav ili Bezvrednica. Neprocenjivost ili obicna Tricarija. Mogla bih mu biti Noc ili Vreli dan…da li se seca moje vreline? Da li se uopste icega seca ili sam ja Ta, Memorija, Cuvar svega sto se desavalo Onomad, Jednom Davno, na brdovitom Balkanu…
I opet On, udenut u liniju zivota, opusten u svojoj samouverenosti ili mozda cak neopterecenosti i bezbriznosti, da sam ja sada ponovo Tu. For good. Ne idem nigde. Ne zelim nikoga. Neiznudjeno Njegova. Dok me bude hteo…
Ponekad me uplase njegova htenja…uplasi me minimalizam njegovih htenja. A minimalizam za jednog megalomana kakav sam ja, je prava kazna.

Sedimo najbolja i ja, jedna pored druge.
Pored nje covek, njen prijatelj, putuje po celom svetu i drzi predavanja iz svoje strucnosti. Prebogat duhovno i materijalno. Totalno otvorenih shvatanja i pogleda na zivot iz svih aspekata. Naginje se preko moje najbolje da mi zapali Moods koji je prepusten mirnoci mojih ruku. Osecam ukus aromatizovanog duvana na jeziku i navalim se unazad. Volim vetar na golim ledjima.

“ Izvini“ – cujem kako dolazi iz njegovog pravca – “ o cemu trenutno razmisljas pa se tako smeskas?“ – a ja zatecena…
“ Plavusama ne treba takav izgovor da bi se smeskale “ – odgovaram i smeskam se opet. Kako da mu objasnim hiljadu vrtloznih misli koje mi nedaju mira? Kako da mu objasnim da imam Njega….tamo negde…daleko.
A nikad blizeg…

Volim te, znas…

…i vetar to odnese.

 

 

Java Letnjeg Dana – 2. Deo

Written By: Ana Gram - avg• 19•13

Ceo tekst bih mogla da svedem na jednu konstataciju:

On je  tako bolno muzevan!

Ocekivala sam sve – ali ovoliku kolicinu muzevnosti, ne. Ne znam zasto. Nisam je imala u najavi. Mozda seksipil, mozda eroticnost, harizmaticnost, neku zavodljivu karmu koja bi me opila, ali Muzevnost? Kako mi je promakao taj detalj kroz sve one mega giga ultra piksele koje omogucuje danasnja napredna tehnologija? Ne znam…znam da sam ga posmatrala pomno svaki put kada bi upalio skajp. Analizirala bih  svaki pokret, mimiku, pomeranje usana, privlacenje cigarete i uvlacenje dima, zabacivanje glave  tek neznatno malo unazad kad se smeje i promenu pogleda kada bi me ugledao na ekranu – raznezenost….i neka cudna dragost sto me vidi – tako citljive u njegovom pogledu.
Objasnicu vam ukratko: on je jedan od onih Bivsih koje pamtimo celog zivota. Provlaci se kroz secanja, uspomene, snove, zelje, cak ponekad i nadanja. On je hronicna zelja – ostvarena polovicno.
Pojavio se kod mene na poslu fantasticno opusten spolja, ali vrlo napet iznutra. Ne zna ni on sta je ocekivao. Nisam znala ni ja sta da ocekujem. Nisam smela da se nadam da ce proraditi sve ono od pre Odavno, vec sam sebe ubedila da mi je samo drago sto ce jedan divan deo moje proslosti ponovo da se utka i bude deo sadasnjosti. Ali…nisam racunala na paket muzevnosti upakovan u neodoljivu, moju omiljenu kombinaciju: bela lanena kosulja, neobavezna i rej ban. Nonsalantnost koju isijava i spontanost kojom me ovlas poljubi, samo dodaju cini celoj magicnosti. Parfem…tako lepljivo opojan, skoro magnetski privlacan, nanesen namenski da zavede i opije. I ta ramena…taj zagrljaj koji mi je prirodno staniste, ususkanost koja me krije od buke i zelja koju ne mogu da obuzdam.  Eh…
Videli smo se par puta dok je bio tu, nikada sami.
A onda, napokon, kada sam krenula na more, dosao je da se pozdravimo jer je i on odlazio sutradan. 5 minuta osamljenosti u sred guzve ljudi koji su polazili na more istim autobusom kojim sam i ja isla. Napokon sam mogla da sedim pored njega i postojim…napokon sam mogla da se prepustim par minuta njegovom pogledu, da me mazi, da me pamti, da me pozeli tek jedan Gram koji ce pokusati da sakrije jer me ne moze imati tu i tada. Toliko toga za reci, a vremena malo, intime nimalo. Nakrivim glavu i pogledam ga, raznezim se momentalno i skrenem pogled da ljudi ne pomisle da smo zaljubljeni par i “ kako je to lepo i retko danas“…hiljadu svetlosnih godina smo udaljeni, samo tim trenutkom slucajno spojeni. Mirni. I nemirni. Radosni. A pomalo tuzni. I tog trenutka ja shvatam Sve. A moje Sve je ogromno, znate…
Sedam u autobus i krecem na Ko to tamo peva putesestvije. Mozda cu nekada napisati o svojoj impresiji sklepanog sastava putnika u autobusu. A mozda i necu. Psiha je mocna stvar> potisne sve sto joj ne odgovara ili je ne ispunjava. Pokusavam da razmisljam o bilo cemu drugom, ali on mi ne izbija iz glave. Pokusavam da citam, ali ne ide. Titra mi na dusi i jos uvek na usnama. Onako ovlas, da niko ne primeti a svi vide. Mogla bih tako platonski da ga imam citav jedan zivot, bez zurbe, da ga disem, da ga gledam, da ga osecam tu negde blizu, ali nikada da ga Imam. Prihvatljivo. Prodato! Za gram duse…
Prolaze dani a moje zelje se pretvaraju u kristale. Od svakog kristala mogu isklesati sta pozelim. Mogu napraviti oblike vredni paznje i divljenja. Ili ih pak mogu razbiti u pramaparcad i zaboraviti da sam ih ikada posedovala. Da sam ih ikada sanjala i mastala kao mnogo godina pre danasnjeg dana…
Vec sam duboko uronila u noc, a losi amortizeri pretoplog autobusa me nemilosrdno odrzavaju budnom. Predajem se i uzimam telefon da pisem. Notes – fantasticna opcija sa pisanje bloga ( tj. tekstova koji ce zavrsiti na blogu). Prava je steta zaboraviti neke detalje koji se kao igle zarivaju u zenicu oka: svi putnici uvaljenih sedista i razdvojenih opcijom “ povuci u stranu“ stvorili si fantastican, klaustofobicni vakum u kojem samo bestezinsko stanje moze uciniti da se pomeris i lebdis iznad svih. Na zalost, nisam mogla da se zadesim u bestezinskom stanju pa sam ostala zaglavljena u svom sedistu bez ijedne sanse da mrdnem. Sa jednim likom u glavu i jednim pogledom koji tako divno mazi…
I onda naidje inspiracija:

Oblici i  putanje,
tiho saputanje,
zavodljivost koja zove,
koja moli,
koja boli…
Poznati lik,
tu, pored mene tik,
naginje glavu
i ispunjava zelju pravu.
Zaljubljujem se,
Oh, kao neiskusna mlada,
u lepotu koja datira tamo….i tada.
Dok plevio je korov na mojim dlanovima,
ja sam pokusala da posejem cvece u njegovim ocima…
Budi mi cula sva
i bespomocna sam Ja!
Prepustam se,
kao orao vazdusnoj struji,
Nosi me,
dok dusa mi bruji.
Reci kao para – nestaju.
Moje misli o njemu / nikako ne prestaju.
Mrklina menja oblike,
putanje su nestale.
Sve je tiho, nema vike,
Sve vibracije su nestale.
Mir.
San.
I on u snu…
…tako divno Moj…
…dok mi se u srce uvlaci kao pcela roj…
Ljubav.

To sam Ja…

 

Java Letnje Noci – 1. deo -

Written By: Ana Gram - jul• 24•13

Danas sam prvi put ovog leta, osetila topao letnji vazduh na kozi. Na desnom ramenu. Dok sam premoreno zavrsavala deseti sat na poslu. Trenutak u kojem sam uhvatila vetar kako se poigrava vazduhom; tolim letnjim vazduhom koji opija.
Cudni su ovi dani. Postala sam centar paznje nekolicini muskaraca. Jedan ima 40 i kusur godina, jedan 30 i kusur, jedan 20 i kusur, a ovaj cetvrti je Ex, koji bi da se prebaci opet u Prezent, ali jebiga, nece moci ove letnje noci.
Danas sam izgorela. Pocrnela previse za dobar ukus. Osecam da bih trebala jesti sargarepu svakoga dana, dva puta dnevno. Ali, ja ipak samo jednom dnevno pojedem dve. Izmiksam ih kao kasicu za bebe. I osecam se dobro posle te naturalne doze vitamina. I minerala verovatno.
Da razradimo malo problematiku muskaraca:
- 40 i kusur mi je stara ljubav koja je ostavila cudan trag. Neizbrisiv. Jedan od onih EX ljubavnika koga zelite celog zivota da imate na On – Hold i Speed Dial – u.
- 30 i kusur je novo poznanstvo, sa poslednjeg putovanja. Vodolija. Moja identicnost. Cudan mir koji mi je ucunio nocni let podnosljivim. Ne volim nocne letove.
- 20 i kusur je klinac, nezrelost koja ocarava harizmom. Vodolija. Jos jedno neshvatljivo podudaranje bez seksualnih spekulacija. Blagi flert koji vise ima za cilj smeh i salu nego li uvertiru u bilo sta seksualno. Prijatelj.
- Ex – je ex. Tacka. I tri tacke…nikada vise promeljiv u zarez.

E sada,  s obzirom da sam u nekoj eroticnoj fazi prema sebi samoj – trenutno zelim sve sto mi se nudi, a ne zelim Nikoga.
Samujem nicim izazvana, svesna svojih planeta koje su se cudno postavile i madjijaju muskarce koji Zele Nekoga – ali ne znaju koga. I onda se ja tu ucinim zanimljivom. Neobicna i otvorena, instantno bliska sa ljudima koji se inplantiraju u mene, pa odredjeni period cekamo da vidimo hoce li ih telo prihvatiti ili ne. Nozdrve senzibilne do bola, osecaju svako lucenje hormona. Jezicne kvrzice zaljne novih ukusa, isprobavaju zivot  sa zacinima koje nudi: nekad presladak, nekad preljut, skoro nikada bljutav. Ne, ja nisam dozvolila da mi zivot bude splacina.

A onda se pojavis Ti.
Sa svojih 40 i kusur…zamolis me da napisem nesto, za tvoju dusu. Ako imam inspiraciju, a nemam je, jer od umora ne mogu da se opustim, a kada nisam opustena nemam inspiraciju – simple as that. Nemam ni zelju da pisem, ali imam zelju da ti ispunim zelju i nesto napisem. Nesto ovako, besmisleno, suvisno, nikome korisno niti dopadljivo. Nesto samo moje. Moja jedna misao, isprepletena kao kolaric – panic. Zapetljane vijuge reprodukuju zapetljane misli. I usred tog haosa, mir. Cudan, neobjasnjiv Mir. Samo moj. Samo u meni. Samo meni.
Zapitam se, da li je u pravu jedan moj prijatelj ( future tense friend), koji je kroz moje pisanje zakljucio da sam puna gorcine. Ja? U reklami za Pelinkovac? Ne biva…ja sam puna svacega, ali gorcine? Ne, vidi se da nije u prezentu, vec u futuru.  Morace da mi se zagleda u oci i shvati svu moju jednostavnost – ako ume da cita poglede iskusnih plavusa. Ha! Kako to gordo zvuci…
I onda ponovo zadremam otvorenih ociju i zamislim te kako stojis i posmatras me. Onako isti kao nekada, tek nijansu promenjen, zreo, prezreo! Stojis i posmatras me, smeskas se i kao da se bojis moje reakcije, jer znas da su moje reakcije burne. Cela sam burna! Kao bura protutnjim kroz  zivote.
Stizu mi poruke…sms, viber, w.u.
Sve su tako vise moronski nego oksi, identicne da je to smesno.
Otvaram knjigu i pronalazim idealan pasus za laku noc:

“ Dozvolicete, ali kada coveka upucaju, tece krv.
I upravo zbog toga ja pisem. Ja razmisljam svakodnevno i u bezimenom carstvu koje je u produzetku tog neprikladnog razmisljanja, zacinjen san – slepi embrionpod imenom razumevanje.

 

- to be continued -

I am love

Written By: Ana Gram - jul• 06•13

Opet čitam Žanu Polakov i razmišljm “ Da li bi joj se dopao moj tekst na temu Ja sam ljubav?“. Poklonila bih joj ga za rodjendan, kada bih znala kada joj je rodjendan. Nailazim na deo u knjizi pod naslovom WONDERWALL. Čitam, prepoznajem se, čitam, osmehnem se, čitam: Jebote, Žana!  Možda se znamo? Možda je Žana ustvari, moja najbolja drugarica koja se večito krije pod nekim pseudonimima. Piše poeziju pod jednim pseudonimom, putopise pod drugim, erotske priče pod trećim – i ćuti sva tri. Možda je i knjigu napisla?
Kaže Žana Poliakov: Budite realni, tražite nemoguće.
O kako je samo blizu suštini svega i svakoga do koga i čega je meni stalo. Drugačije me magnetski privlači. Gnušam se uobičajenosti, običnosti, šema, kalupa, očekivanosti i ispunjavanja očekivanog. Nikada nisam uspela sebe da smatram prosečnom, čak ni onda kada sam bila bolno blizu prosečnosti jedne srpske domaćice. Naučila sam samu sebe da se čupam i plevim sopstvenu ravnodušnost iz svoje duše. Ne! Nikada nisam ravnodušna. Imam stav, imam mišljenje i imam želje.  Imam potrebu da osetim život na usnama, na jeziku, na koži, u srcu, u duši, u nozdrvama, u plućima.
Sećam se mladjih dana i svih onih dečijih verbalnih nasilništva koja su tako očekivana od strane iskompleksiranih dečaka i devojčica  ispunjenih zavišću koju vi tada ne shvatate i niste svesni njene definicije. Sećam se komentara u vezi mojih grudi koje su izrasle tek u srednjoj školi. I to ne previše. Kasnije su nekim čudom porasle kad sam izradjala decu. mada mnogi misle da ima tu makar pola kubika silikona. Sećam se koliko su me bolele provokacije tipa: “ Daska!“ ili“ Izvini, zaboravila si sise kući?“ – oooo,kako je samo bolno odrastanje i sazrevanje. Godinama kasnije sam sretala neke od tih ljudi. Onaj najpoganiji koji je tada bio metar i želja da poraste sa jezikom do Japana i nazad po kilometraži, ostao je isti toliki: metar i želja da poraste. Taman dovoljno visok da mi bude u visini grudi. A moje su gudi dovoljno velike i lepe da skreću poglede. I onda shvatim Sve: Krug. Ceo život je jedan krug. Sve se okreće i vraća ili se okreće i stiže nedostižno ili se okreće i sustiže ono što tapka u mestu, a bottom line svega je: What you give is what you get. Otprilike.
Kakve su nam misli, takav nam je život, ma koliko mislimo da su naše misli samo naše. Nisu. Ogledaju se u svemu što radimo. Sve je u vezi čoveka transparentno. Sve je vidljivo, samo je stvar posmatrača koliko će pomno posmatrati i britkosti njegovog uma da li će shvatiti. I prihvatiti to što shvati, jer ima ljudi koji odbijaju da prihvate očigledno.
I opet Žana Poliakov kaže: “ Sreća je stanje uma.“
Respect. So true. Istina koja bode oči, a tako je teško shvatljiva i „dohvatljiva“. Ja sam uspela, nekim čudom, da uspostavim unutrašnji balans. Pomirila sam se sama sa sobom u jednom kratkom trenutku zaljubljenosti u život i pogrešnog muškarca. Kada je tako jaka emocija koju sam imala prema njemu, isparila iz mene, ostao je mir i samopoštovanje. Ratnik u meni je pobedio u trenutku kada je prihvatio poraz i čestitao protivniku. Počela sam da budem svesna svojih kvaliteta, ali i mogućnosti. Počela sam da prihvatam svoju energiju koja je teško isprativa, i nekako sam uspela da ostajem mirna kada me sve živo oko mene uznemirava. Prihvatila sam sebe, sa svim svojim manama i vrlinama. Skinula sam sve maske, nabacila novi osmeh i počela da sazrevam. Napokon sam izašla iz puberteta! Napokon mogu Sve, a ne moram Ništa.Kako je moćno biti Svoj i raditi sve ono što isključivo Ti želiš i što Tebi prija. Vrh vrhova.
I onda opet Žana Poliakov kaže: “  Ne odustajemo zato što nam nije stalo, nego zato što nije više vredno truda.“
A ja se zamislim…čujem na trenutak sopstvene otkucaje srca i setim se da sam na fejsu pročitala da je rak retro negde, da su planete nekako postavljene da moramo biti oprezni ovih dana. A meni je opreznost slaba tačka. Ponese me sunce, ponese me trenutak, ponese me muzika, ponese me muškarac koji me gleda kao da me ima, a ustvari sam mu nedodirljiva.  Zažmurim i shvatam Andrićevu čuvenu da je Sve jedno da li žmurimo ili ne, čuda se već dogadjaju oko nas. I opet se osmehnem, čavrljam sa Marezijem na WhaTs Up-u, još jednoj čudesnoj aplikaciji koja mi drži blizu ljude koji mi prijaju,rešavamo svetske probleme Marezi i ja: kako da nadje ribu, obogati se i postane mega poularan? Smeškam se na svaku njegovu poruku, fantastičan je u nesvesnosti o sopstvenoj harizmi i energiji koju isijava. Moja vodolija, tako spontana i alava – kao ja. Ranije. Dok nisam porasla i postala Kengur.

Dobro veče. ovo iznad nas je Nešto. : )

 

Written By: Ana Gram - jun• 30•13

Ponekad imam osećaj da ću se zaglaviti između dve misli ili dve želje ili dva nadanja. Da ću jednostavno zalaviti kao lift između spratova. I tako ću stajati zaglavljena i čekati. Nešto. A onda ću u tom čekanju Nečega, shvatiti da nemam šta čekati. Sve je već tu negde oko mene ili u meni. Oblikovano. Definisano. Spremno da se predstavi javnosti i postane mega popularno. Nešto o čemu će svi pričati, a niko neće govoriti o tome. Kao i sve o meni do sada.
Ljudi su čudne zverke. U ovom rasulu koje shvatamo tek s godinama, ne možeš više sticati prijatelje – valjda se zato i dodaju na fejs. Prijateljstva preko fejsa! A to je tek tema za pričanje. Ne bih da idem toliko daleko u polemisanje.
Moralne vrednosti su svedene na istinski nivo definicije Morala koja datira u mom obraćanju cyber javnosti poslednju deceniju. Znači Dno Dna. Nema. Istrebljen moral. A lepo sam govorila da je Moral izmišljen pojam. Ne postoji, nikada nije ni postojao jer da Jeste, ne bismo imali pikantne Bordzije u istoriji ili još začinjenije Tjudore, a da ne pominjem barok i renesansu generalno ili turcizam i njihovu dominaciju od 500 godina. Mislim, ajmo iskreno – gde je tu moral? Ili je Moral bolest 20-og veka?
Ponekad me uplaši obilnost sopstvenih razmišljaja. Moždae vijge kao šine, a moje misli brzi voz. Sa hiljadu lokomotiva. Tutnji mi glavom kao tunelom, huči, plaši svojom brzinom. Ali, umetnost prepuštanja je savladana još odavno…
I napokon dolazimo do fabule: Prošla noć.
Tako prokleto savršena za spremanje večere u nekom stanu na poslednjem spratu neke zgrade u centru nekog grada; stanu pod čijim prozorom prolaze horde ljudi, nasmejanih, optimističnih, možda čak i depresivnih,ali do prozora visokog stana dopire samo smeh…i onda krene film.
Milica je žena koja drži do sebe. Svaka mana na njenom telu je prihvatljiva, svaka vrlina očaravajuća. Svaka savršenost na telu, neobjašnjiva njenim godinama, je fascinantna, a energija kojom isijava ponekad je zastrašujuća. Ima stav koji asocira na aroganciju, ali suština je negativ njenom držanju. Visoko podiguta glava i ledene oči koje ne praštaju nepromišljnost, zavaraju sve one koji je posmatraju kao plitki potok, a ustvarije duboka reka. Zato je selekcija ljudi oko nje pažljivo birana. Postoji samo jedan kriterijum za ulazak u njen psihički prostor: harizma.
Ako nema harizme, nema ni pristupa Milici.
Pršle noći je bila okružena omiljenom ekipom ljudi, harizmatičnih ljudi, kvalittnih, normalnih, svetskih ljudi s kojima imaš o čemu pričati i smejati se. S njima je sve ono što jeste: Čarobna. Prepuštena trenutku, uživala je u svemu ponudjenom: hrani, piću, prohladnoj noći pored otvorenog prozora i njegovim pogledima koji su očajnički pokušavali da Milicine vidne nesavršenosti pretvore u odbojnost koja bi ga spasila daljeg ludila.
On: “ Ja volim velike grudi.“
Milicina najbolja se prsi refleksno iako nema potrebe za tim – ona ima velike grudi. Relativno velike ili možda samo u odnosu na mene?
Muž Milicine najbolje: “ Pa pazi brate, ja koji imam to mogu ti reći da ne mare ni one manje.“
On: “ Ne mare, dobro, ali ipak su lepše velike grudi.“
Milica: “ Baš sam razmišljala da stavim silikone.“
Svi u glas: “ Stvarno?“
Kao da me ne znaju – razmišlja Milica i počinje da se smeje.
Fascinantni su mi trenuci u kojima tako kvalitetni ljudi, inteligentni i nadasve zreli, budu prepušteni običnosti koja opušta. I u tom trenutku nikome u tom stanu nije moglo biti bolje nigde na ovom svetu iako su proputovali dosta od istog tog sveta. Bili su tu, zajedno, uskladjeni kao pokreti kukova dvoje ljubavnika koji znaju želje jedno drugoga.
Večera se bližila kraju.
Milica i On su ostali samo u stanu, ispratili su Milicinu najbolju i njenog muža. Ugašeno svetlo u trpezariji koja se spajala sa kuhinjom modernog stana na poslednjem spratu zgrade u centru grada. Otvoren prozor i žagor s ulice, muzika diskoteke na otvorenom u daljini, radio u pozadini dnevne sobe i On koji joj prilazi i ljubi je. Onako spontano, kao bračni parovi koji su blagosloveni idealnim poklapanjem karaktera, hemije i želja.  Bolno opuštena, prepušta se trenutku i njegovim nenapadnim, ali upornim usnama. Istražuje je kao da želi da se uveri da je pojela zalogaj zabiberene piletine ukrčkane u sosu od paradajza i bosljka. Oslonjena na kuhinjske elemente shvata zavodljivost trenutka i razmišlja da li da ukoči ili iskoristi ponudu života da ga odživi tog trenutka i ispuni želju koja je počela da jenjava.
Tanke su linije muško-ženskih prijateljstva i ljubavi. Ili napaljenosti, kako kada.
On privlači Milicu, spušta glavu do vrata i ljubi je sa toliko posvećenosti da alkohol u njenom krvotoku isparava brzinom svetlosti. Adrenalin bistri misli kao najčistiji kokain brzim pokretom ušmrkan, endorfin se luči u ustima. To je To. Trenutak koji se može prihvatiti ili odbaciti. Muškarac kome se možeš dati ili od njega, jednostavno, odšetati . A noć je bila tako prokleto savršena za Ne Biti Sam. Samoća danju spava, noću napada. A Milica je prošle noći bila samoći na listi za odstrel.
Lagano odlaze do kreveta na drugom kraju stana i počinje seksualna igra sa predvidivim krajem. Ona na ledjima, pritisnuta njegovim telom, nameće ritam svojih kukova. Uzima ga dopuštajući mu da misli da je on u tom trenutku Ima. Da je njegova, a nikada više nije bila svoja. Svesna da ulazi u seksualnu igru bez emocija, ili možda tek prstohvatom emocija koje čekaju da budu priznate, rešava da uživa do maksimuma. On, tako prokleto siguran usebe, poseduje energiju koja može da isprati Milicu – a to je za svaku pohvalu jer ne može to svako.
Ljube se kao dva ludaka, željno traže potvrdu hemije koja ih je dovela do kreveta. Još uvek nije u njoj – u svim mogućim definicijama. Milicin ekspresni voz tutnji glavom i ona ga blagoodgurava:

Milica: “ Oprosti…ne mogu.“
On: “ Ma daj…zašto?“
Milica:“ Jednostavno ne mogu, zaglavila sam se izmedju dve misli, ako razumeš. Kao lift izmedju spratova.“
On (zbunjen): “ Ali…“
Milica (prekida ga): “ Nema Ali. Ovo je pogrešno.“

Svet počinje ponovo da se okreće. Ili je možda samo nastavio okretanje oko sopstvene ose, kao što je Milica rešila da sve preispita i malo se okreće oko svoje ose. Sama. Bez ikoga.  Mora da isprazni glavu da bi shvatila do koga joj je stalo, na koji način i u kojoj meri. A do tada…biće sama, ali ne i usamljana.Čekaće, da nekome bude dovoljno stalo do nje da joj to stavi do znanja. Nagadjanja su tako zamorna…

Dobro veče, ovo iznad vas je Milica :) ….a u pozadini pesma “ Sexy people all around the world, the night is young lets have some fun“…

 

 

Leto 2013.

Written By: Ana Gram - jun• 26•13

Toliko dogadjanja koje treba strpati u jedan tekst.
Kako?
Toliko emocija i praznina koje treba utkati izmedju redova. Upotrebiti magiju da se stvori smisao koji će objasniti sve moje besmisle uokvirene osmehom. Rodjena s greškom, rekla bih, ili samo rodjena loša. A ipak, tako čudno srećna i bezbrižna u svojoj svesnosti o sopstvenoj veličini, kvalitetu i mogućnostima.  Spavam premalo za svoje godine, ali to peglam minimalnom upotrebom šminke, neupotrebljavanjam duvana i s puno fizičkih aktivnosti. Pa dokle izdržim. Jedem voće, miksam povrće, slabo kuvam kad previše radim. Svodim računicu sopstvene svakodnevnice dok se lažem da spavam. A nikada zorom budnija bila nisam…
Juni je već tradicionalno, mesec u kojem se pokrene čitav jedan univerzum u meni. Posebnost koja protutnji kroz mene u Junu mesecu, planete koje se ispomeraju da bi vetar bio prijatno topao na koži, zvezde koje se spuste do mojih očiju. I onda zasijam iako znam da ću usahnuti kada emotivni tornado napokon napusti moju dušu. Ove godine, ovaj Juni je još posebniji jer sam već dovoljno u promenama od Januara, pa ovaj Juni donosi još više žustrine i žestine u moj život. U mene. Menjam se pred sobom, sama sebi svedok transformacije koja se dešava, sigurna sam, s nekim razlogom, ali ja ga još uvek ne vidim. Mogla bih da nagadjam, ali ne želim špekulacijama da umanjim zadovoljstvo koje me ispunjuje kao dim prostoriju bez ventilacije. Na momente se gušim, borim za vazduh, rvem se sa grižom savesti zbog nemogućnosti da objasnim Tašto sam ovoliko zadovoljna i srećna? Zar to odavno već, u ovoj državi, nije greh?
Prepuštena hedonisti u sebi, lebdim izmedju dve misli, dve ljubavi, dva oka i dve želje. Broj 2. Tako običan, i ovih dana užasno somboličan. Neprihvatljiv mojim načelima, ali nametnut trenutnom životu. Polako se prepuštam i molim redovono Svevišnjeg, da mi oprosti na ovolikoj sreći. Ne valja to. A on kao da zna da posle  sreće ide tuga, pušta me, što veli „Neka se raduje malo, dosta je druge radovala“ …
Dva muškarca.
Nikada me nije privlačila fantazija s dva muškarca. To mi čak nije ni perverzno, ni uzbudjujuće, jednostavno mi je besmisleno. Ali, voleti dva muškarca? Da li je to moguće? Ne. Apsolutno ne. Ne verujem ni muškarcima koji tvrde da mogu voleti dve žene – mišljenja sam da muškarci koji to tvrde jednostavno ne znaju šta žele, a još manje koga žele. Ja sam dobro preispitala sebe ovih desetak dana i dooooobro izanalizirala sopstvene želje, potrebe i ponude. Šta ja ima da ponudim, je prvo pitanje. Šta meni nude, ne zanima me. Čvrsto verujem da koliko damo toliko i dobijemo – pre ili kasnije. A ja ovih dana dajem dušu muškarcu koji je rehabilituje. Uporno, već mesecima postoji tu negde, u mojim mislima, ponekad čak i u snovima, ne nameće se, jednostavno postoji. Znamo se dugo, upoznajemo ponovo tek sada. Prihvatamo moderno doba i komunikaciju koju nosi sa sobom. Testiram sebe raznim eksperimentalnim testovima, da li mogu izdržati, da li želim da izdržim daljinu. A velika je…u svakom smislu. Udaljeno smo jedno od drugoga hiljadu svetlosnih godina; životi su nam se odavno razišli i sudbina nas je zaobilazila u velikim lukovima. Ali…
Pojavio se kada mi je duša bila pregladnela…i počeo da je hrani malim zalogajima…
Prepustila sam se njegovim rečima kao što se on prepustio mojim željama. Stvorili smo jedan novi svet, bez pravila i uslova. On je uvek tu, ja sam uvek tu. U krugu koji smo osmislili osmesima. Jednostavnost postojanja dvoje ljudi koji mogu da imaju sve i svakoga, a ne žele trenutno nikoga. Osim reči koje odnose samoću i usamljenost, osim ponekog toplog tela koje nema značaja i ne menja Ništa, a rizikuje Sve…
Pišem mu često “ Volim te“, ne po refleksu ili navici, Bog zna da nisam imala šansu da mu predjem u naviku, već iz čiste potrebe da zna da ga tog trenutka Stvarno i Istinski volim. Ne umišljam, ne izmišljam, jednostavno osećam ljubav prema njemu koji je hiljadama milja daleko, tamo negde. Dok uživam u svakoj mogućoj definiciji hedonizma sa jednim drugim muškarcem, apsolutno emotivno frigidna prema njemu, ali sa velikom lagodom u njegovom društvu i pažnji koja mi rasteruje nemire, ja pomislim na onog koga volim. Drugačije od svih, bez imalo drčnosti u svojoj ljubavnoj opsesiji. Dozvoljavam mu da mi struji mislima ne nadajući se da će ikada prostrujiti mojim telom. Prepuštena blagom pogledu iskusnog muškarca pored sebe, večiti flert bez cilja i namera, negde u pozadini svega i svih, pojavi se jedna scena od pre četvrt veka:
On i Ja, oboje na desnom boku, ledjima krijemo umorne oči od svitanja, zagrljeni, još uvek pomalo mamurni, ćutimo da smo zajedno, spavamo i sanjamo tada ništa, a sada tako puno…kako ne voleti i posle toliko godina muškarca koga sam jako želela, a nisam ga mogla imati jer sam bila izgubljena u pogrešnom sazveždju? Kako zaboraviti količinu emocija koje je provocirao pogledom i onu, tada tako čudnovatu, iskrenost?
Smeškam se, sa zahvalnošću pomislim Life is good, prekrstim se pored svake crkve i tiho se ponadam da ćemo možda, ne uslovono, ipak dočekati još neko svitanje na desnom boku sklupčani, pripijeni i zadovoljni.

 

Dobar dan, ovo iznad nas je Leto 2013.

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...