Neopisivost mi je najveci neprijatelj.

Nedorecenosti se plasim.

Neizrecivost ne priznajem kao postojeci pojam.

Sve je izrecivo, recivo, pecivo.

Kada pozelim da opisem Koliko Volim,

neopisivost mi se smeje.

Ismeva me kao  nezrelo dete.

I onda zinem da kazem nesto,

pocnem,

i ostanem nedorecena.

Omrznem svoju slabost da kazem sve,

a sve je u tom trenutku zastrasujuce…

A znate, postoje ljudi koji ne veruju u ljubav!

Oni si neobjasnjivi,

neosnovani,

nerealni cinici koji idu protiv samih sebe.

Poricu svoju sustinu zbog jednog bola!

Zamislite kad bi ljudi posle prvog vadjenja zuba,

odustajali da ikada vise idu kod zubara.

Kako bi svet bio prepun loseg zadaha.

Bas kao i kada ne bi bilo ljubavi.

Kada ne bi bilo nade.

Kada ne bismo otvarali srce, cak i kada krvari…

Nedovoljnost me izludjuje.

Neogranicenost mi je omiljeni pojam.

Nedefinisanosti se gnusam.

Neoriginalnost ne prihvatam!

Nesudjenost pocinjem da shvatam…

…ali ne zelim da je prihvatim…

Fotografija sa osam lika. Svi nasmejani, cini se savrsena druzina. U centru njih dvoje malenih, srecnih, tek vencanih – smese se zadovoljni, okruzeni prijateljima. Pored njih kum (plus Jedna – znate ona fora na svadbama kad te pitaju “ Dolazis sam ili plus Jedan?“), nasmejan, delimicno pijan, grli oko struka brinetu koja je te noci Plus Jedan. S druge strane ortak, kolega, drug, prijatelj, brat, potpuno odvaljen od alkohola. Pored njega ja. Nedefinisana. Nasmejana po  pe esu, pripita, nikako pijana. Oslonjena delimicno na malenog kolegu s leve strane i zgadjena sakom “ padobranca na slici“ s desne strane. Zasto se uvek nadje neko ko oseti potrebu da uskoci u kadar? Da se ne znam, pomislila bih da je fotografija savrsena. Pravi odraz srecnih ljudi skupljenih na jednom mestu, stisnjenih u jedan kadar, uokvirenih slikom koju ce pokazivati deci jednoga dana. Ili unucima. Svaki piksel fotografije odise radoscu. Osim te ogromne tuge koja mi zjapi u desnoj zenici…

Bio je uporan da dodje sam na svadbu. Kaze, ne treba mu niko, ne razume sto sam ga napela da povede Bas Nju. Trebalo mi je dosta vremena da ga ubedim da je ona Ona Prava za njega. Da Treba da je povede kao Plus Jedan. Uostalom, zasluzila je. Skoro dve godine ga trpi. Svaka koja izdrzi toliko s njegovim hirovima, prevarama ( za koje ne zna, a nedvojbeno se desavaju) i retkim vidjenjima ispunjenim poklonima i savrsenim seksom, zasluzila je da makar jednom zasija na nekoj fotografiji kao Plus Jedan. Ja ionako nikada ne mogu biti Plus Jedan, vec samo Minus Jedan. Ona je mlada, lepa, zgodna do bola, svesna svog izgleda i nesvesna svojih mogucnosti – zato je s njim. I naravno, jer je lep ko upisan.
Rasprava  oko njegovog Plus Jedan, bila je duga i mucna i iziskivala je odredjenu vanserijsku glumu sa moje strane, jer nisam bas talentovana glumica. Vreme je doteralo cara do duvara i nazvalo se Krajnjim za nas dvoje. Englezi bi po Vuku kazali “ Ded end“ – nema dalje. Sto smo imali – imali smo, sto smo se voleli – voleli smo se, sto smo se ljubili – ljubili se i to je to. Adios bliskosti, strasti, uzbudjenju, ljubavi. Time to go on.

Svadba ko svadba, svaka budala postane emotivna luda. Placu keve, placem i ja. Kolega mi se sunja s ledja ( inace psiholog) i gurka me da niko ne vidi. Ocima me pita sta mi je. Ceni ga da placem zbog Njegovog Plusa, a ne shvata da ja na svadbama placem uvek. Cak i kada ne poznajem mladence. Nekako mi se pojavi neka zal u srcu kad samo pomislim kako su lepi, srecni, spokojni, uvereni da termin Zauvek postoji u ljubavi – a tako su daleko od istine. I nikada blize propasti, gubitku svake definicije o ljubavi i u niskom startu da upropaste svaku srecu koju gaje u srcu jedno prema drugom. Znam, reci ce neki Cast izuzecima – nije sve tako crno. Pa nije, naravno, ali zna da bude cim se potpisu papiri i proradi u genima onaj Homo Balkanikus. Eh…
Dakle svadba ko svadba. Pije se mozda malo vise nego na nekim “ normalnim “ svadbama, atmosfera pozitivna, On i ja prvi put odvojeno sedimo. Osecam mu pogled na potiljku. Drzi za ruku Plus Jedan, a sa mene ne skida pogled. Svako ko mi pridje i nagne se da iskoristi glasnu muziku i udahne mi parfem sa vrata, bude izbicovan njegovim pogledima. Sa porastom besa zbog nemoci da mi pridje i svima stavi do znanja cija sam, raste i procenat alkohola u krvi. Grli plus jedan, a ja mu u mislima. Razbaskarena, zadovoljna, apsolutno mirna i svoja. Osecam intenzivnu vibraciju u porama i znam da je besan sto kraj sebe ima fantasticno doteranu klinku upola mojih godina (i kilaze, ali i pameti). On bi da pridje kod mene, da pijemo, da se smejemo, da igramo, da narucujemo pesme i dodirnemo se tek tu i tamo kada niko ne gleda.
I tu dolazi ta slika. Savrsena slika prepuna lepih ljudi. Osmeh do osmeha. Zagrljaji kao nanizana biserna ogrlica. Savrsen sklad prijateljstva i …sve je kako treba osim te tuge u mojoj desnoj zenici…ili je mozda tuga mutirala u ravnodusnost? Nisam vise sigurna. Znam samo da mi nije zaigrao nijedan nerv, nije mi se zgrcio nijedan misic, nisam imala potrebu da pijem i nijedna me pesma nije pogodila. Cak ni ona nasa. Cak ni njegov poljubac sa Plus Jedan bas na tu pesmu. Razumem, neke tuge samo tako mogu da se uguse. Novim ljubavima. Ili novim ulogama. Ja i dalje osecam gromadu Ljubavi, ali vise nisam alava. Ne  treba mi On vise – sada znam da volim. Jednom kada osetimo pravu ljubav, bez ikakvih uslovljavanja, predrasuda, cak i bez ikakvih ocekivanja, Ljubav prema drugom bicu, obozavanje svih njegovih mana, divljenje njegovim vrlinama i fizicku bol pri razdvajanju u retkim jutrima skrivenim od celog sveta; jednom kada se spozna nesebicnost davanja, spokoj duse pored drugog bica, zadovoljstvo u dodirima i pogledima koji prelivaju dusu toplom karamelom; jednom kada se shvati blagoslovenost sposobnoscu da volimo iskreno, nesebicno i duboko – tada shvatimo da nam ta osoba i Ne treba da bi je voleli. Tada shvatam da s obzirom da nas dvoje ne mozemo da budemo zajedno, Ja koja volim svim srcem svaki milimetar njegove duse i tela, moram da mu pomognem da prestane da me voli i podje svojim putem. Bez mene. Sa Plus Jedan, za pocetak. Kako je samo bilo tesko shvatiti onu staru, deciju izreku : “ Ako nekoga volis, pusti ga da ide “ …a u biti je to jednostavno. Ako volimo.
Sve u svemu, lepa svadba.
Novi pocetak za njih. Novi kraj za nas.
Samo da se resim ovog zdrala u sebi koji uporno stoji na ponti i doziva zenku koja je nestala u talasima…samo da prestane ta buka. Zna li neko kako se zaglusuju necujne buke? …Novim ljubavima? Opsenama? Tudjim recima? Pristajem na sve. Ne umem da tugujem. Niti da budem sama…

Dobro vece, ovo iznad nas je Miris kise na balkanu…

Anybody? : )

 

Zelim da razumes

ali ne znam da objasnim

Zelim da ti kazem

ali glasa nemam

Izgubila sam ga zajedno sa nadom…

 

Zelim da te pogledam

ali ne mogu glavu da podignem

Zelim da te zagrlim

a ruke vezane na ledjima

Ne mogu da ih pokrenem!

 

Kao u vecitoj anesteziji

slike usporene prolaze kraj mene

Ocajnog pogleda

suvih ociju,

Cekam da mi srce ozdravi

Da se dusa smiri

Da zelja mine…

Da me zaborav poseti.

 

Da,

Zelim da zaboravim.

Svaki tvoj pogled,

Svaki zagrljaj,

Svaku notu tvoga daha

dok me krije od buke…

Zelim da zaboravim ljubav

strast

bliskost koju mnogi nikada ne spoznaju…

…bliskost koju ti ne shvatas…

 

Ja sam samo jos jedna u nizu!

Ali ne jos jedna u nizu koja bi za tebe zivot dala,

Ne.

Tu sam jedna jedina.

Sama u svojoj neopisivoj ljubavi.

Da.

Tvoja marioneta koja te ponekad zabavi.

Ponekad iznervira…namerno

tek da oseti emociju…makar i bes.

Tvoja Ana koja ce u pola noci otici na kraj sveta

ako pozelis…

Zena, koja ce kleci pred tobom,

ili izvijati kukove…u zavisnosti od tvoje zelje.

 

Priznajem.

Slabost si mi najtanja.

Zadovoljstvo koje opija.

Energija koja u zivotu odrzava.

Zaljubljena sam u tvoju savrsenost

koja kao najsladja opsena

ulazi u sistem preko kvrzica na jeziku…

Kada te probam zaboravljam ko sam

gde sam

cija sam …

Kad me probas,

nestanes na trenutak iz sveta Hiljadu zena

i hiljadu sunaca, a nijedno mojom toplinom ne isijava…

 

Zato zelim da razumes

Da shvatis velicinu osecanja koje si mi darovao

nicim izazvan…osim mojim pogledom naivnog deteta.

Zelim da shvatis jednu jako vaznu stvar,

Zelim da uzivas u mom priznaju

koliko te volim,

u mom pojasnjenju ogromnosti te ljubavi

i cinjenici

da cu zavoleti istom silinom Prvog posle tebe

koji se zaljubi u moju neveru…

koji me opije recima koje ti Nikada nisi izgovorio.

 

Shvatas koliko sam losa?

 

 

 

Tiho mi prosetaj po dusi

a onda mi jos tise zavuci dah iza uha

Pomazi me sapatom

u kojem mi neces odati nijednu tajnu

a priznaces mi sve ove godine …

 

Pretvori se u kradljivca mojih misli

i sve ih pretvori u zelju

a onda me ispuni

celu

Zaplasi me svojom snagom

i svojim mocima

kojima me imas kada god pozelis

 

I cuti me…

Molim te, cuti me.

Kao sto dete precuti slabu ocenu.

Kao sto zena sakrije prevaru.

Kao sto muskarac krije emocije.

Jednostavno me precuti…

Pusti me da pratim svoj tok i ne skreci me u svoje korito.

Ne zelim da se ulijem u Tebe!

Jer plasim se visina,

a znam, bicu vodopad u tebi…

Znam,

pravicu zastrasujuci huk u Tebi…

Znam,

uzivao bi u meni…

Drugi bi me zeleli,

Ti bi me imao.

Za sebe.

Obozavam tu Dovoljnost koju osecam sa tobom.

Ne treba mi niko

i nista

i nista.

Imam sve u tvom pogledu

i jos vise u tvom dodiru.

Imam Sebe sa Tobom.

 

Zato mi samo sapni odmah i sada

sapni mi Istinu,

ne plasim je se vise

Nekada mi je bila strasna

Nekada je bila pretece ogromna

 

Ali sada,

Kada znam kako izgleda ljubav,

istina je tek samo jedna cinjenica

koja se isprecila izmedju Nas

i celog sveta sa druge strane…

Zasto je nasa istina tako opasna?

 

Dodirni me.

Lagano me samo takni

Neosetno me pomazi

ali pazi da ne probudis emociju.

 

Premorena sam od budjenja.

Potreban mi je san.

U snu te tako lako imam.

Za sebe.

Bez objasnjenja.

Prepustena.

Tvoja.

Neobjasnjivo zaljubljena.

Bolno verna.

 

I zato cuti me.

Otcuti me u inat svima koji vide Vrisak

a ne cuju nista

U inat svima koji cuju sapat

A ne razaznaju reci

Cuti me,

Da zauvek ogreznu u svojoj zavisti

Svi oni koji me zele,

a misle da me Ti imas…

ograniceni svojim neispunjenostima

zele tudje;

gade se iskrenih osecanja

boje se da nas gledaju u oci

jer jedino sto vide je Ljubav.

A definiciju joj ne znaju…

… misle  da me posedujes

a nikada slobodnija nisam bila.

Zbunjuje ih sopstvena ogranicenost!

 

Cinjenica:

Samo sam s tobom pozelela da nikada vise ne budem Svoja.

Ne znam da li znas to.

Ne znam da li ti ista ikada znas

da li me ponekad prepoznas

kad te zasvrbi dlan

jer se ja vrpoljim na tvojoj liniji zivota.

Ljubim je i cuvam

da je godine ne skrate.

 

I tek ponekad ti prosetam po dusi

i cutim te.

Samo razgledam sarenolikost tvojih zelja

sirinu tvojih mogucnosti

lepotu tvoje sustine

i sram tvoje slabosti

…da mi priznas sve ono sto znam…

 

„Opija me pomisao da je u mojoj vlasti jedna cista muskost, providna kao more i duboka isto tako, koja ne naslucuje moc reci u mojim rukama. Sada treba da zapocne shvatanje kakva se sila krije u ljubavi. Ko princ koji je iz prasine podignut na ocev presto, treba sada da bude postavljen nad kraljevstvom, koje je njegova domovina. I to ce biti moje delo. Docicu mu u tako varljivom obliku koliko je to uopste moguce, znajuci da usamljeni ljudi vole samo jednom pre nego sto se uljuljkaju u svoju samocu kao u san bez snova uzivajuci u sigurnosti tmine dok im se telo odmara. Da li je to ljubav, ceznja, nada, bojazan, kao sto je srce crvene boje? Nista od svega toga. On se cudi, on je iznenadjen – ne zbog mene, to znaci pruziti mu premalo; on se ne cudi samom sebi, nego u samom sebi, on se preobrazava u samog sebe. Taj trenutak zahteva tisinu, zato ne treba da mu smetaju nikakve refleksije, da ga prekida nikakva buka strasti. Izgleda kao da sam odsutna, a ipak, moje prisustvo uslov je tog njegovog trajnog cudjenja.“

Jednom cu ti reci Sve, a moje Sve je ogromno, zastrasujuce veliko i tako komplikovano sareno. Skoro haoticno.
Pricacu ti jednom o svemu tome, o mojem Sve.
I ti ces sedeti preko puta mene i gledaces me zapanjeno. Cuces da ti pricam, ali tek ponesto ces saslusati. Verovatno samo one delove u kojima se pominjes Ti. U kojima ti prepricavam sve nase razgovore, ali svaki sa dva razlicita backgrounda: mojim i tvojim. Ne mozes predpostaviti sta sve meni svira u pozadini tvojih prica – kakva je to samo muzika! Neki novi muzicki pravac koji jezi svaku propustenu dlacicu neodgovorne kozmeticarke. A tek kolorit koji datira u pozadini! Ne mozes ni zamisliti to! Znam, dopasce ti se. Ti si i sam ispunjen bojama, jarkim bojama i moze se reci, Toplim bojama. Izazivas u meni zelju da se sklupcam pored tebe i otcutim deceniju.
Jednom cu ti pokazati Sve, a moje sve je nesagledivo duboko i tako zastrasujuce pri dnu. Mrke iskrenosti ponudicu ti svoje dno. Ako ikada dotaknes Moje Dno, mozda ces shvatiti svoje nesagledive dubine.
Pokazacu ti jednom sve to moje.
I znam, sokantnost koju ce faktor iznenadjenja iscediti iz tvojih ociju; bice previse ocigledna, mozda malo nejasna, ali svakako ocigledna.
Pokusavaces da uhvatis trenutak u kojem si se zaljubio u mene i trazices bilo kakvo logicno objasnjenje za tvoja osecanja, za tvoju reakciju i za tvoju Zelju da me imas.
Odvesces me u neki polumrak i zapaliti mirisljave svece – tako ih volim, njihov plamen me smiruje dok mi miris deluje lekovito.
Pokusaces da me sagledas iz svakog ugla, da mi pronadjes sve mane koje i ne krijem, ali ti si navikao na zene prepune mana koje ih tako vesto skrivaju dubokim dekolteima, preuskim farmericama i prekratkim suknjicama. Zene koje se muvaju oko tebe su Zrele zene sa nezrelim razmisljanjima. One zele Meso – ja zelim pitu od mesa>:)
Pokusaces da me ucinis Posebnom, da shvatim nebitnost svih tih zena koje savrseno kompenzuju svoje telo za tvoje reci. Ili svoje reci za tvoje telo…Vesto su sakriti svoju emotivnu frigidnost koju sam morala da prihvatim kao neminovnost. Prezivljavanje. I bas u trenutku shvatanja da te ne volim, ti ces mi sapnuti da me volis… a ja cu nastaviti da stojim kraj tvog zivota i posmatram ga iskusnim ocima estete.

I onda ce se desiti…

Jednostavno ces shvatiti da te ja ne mogu povrediti.
Da nikada necu pozeleti da te posedujem, a uvek cu te imati.
Sve tvoje reci bice moje, napisane s nadom da ces me privuci, da ces mi skrenuti paznju, da ces me pridobiti za sebe kao sto se pridobija zadovoljna musterija.
Ja sam ti, dragi moj, previse  prepreden trgovac. Naucila sam svoj zanat u najplacenijim skolama zivota! Ja sam Alhemicar i Putujuci trgovac, ja sam matrapaz i preprodavac mucno visokih zivotih gresaka. Ja sam jedna i jedina, neponovljiva, lucidna, pricljiva i nadasve iskrena zenska osoba koja ti ne moze pruziti Nista osim dobre zabave koja ne ukljucuje sex kao sve ucestaliju definiciju izlazaka.

I prepustices mi se…kao drvo sto se prepusta vetru. Savitljivo i mlado ili pak zapanjujuce staro i cvrsto, koje se podatno prepusta vatri. I to tvoje prepustanje  ce me zaljubiti u tebe. Nepovratno. Ja cu doziveti s tobom radjanje Tvoje ljubavi, a bicu neprimetna, savitljiva, gibka, skoro neko dusevno stanje. Okoncacu tvoju usamljenost i ti ces mi biti vecno zahvalan na tome. Vaskrsnucu osecaj tvog pripadanja Nekome i Necemu – a to ce biti Moja ljubav. Dugogodisnja. Bezuslovna. Nezahtevna.

 

“ U tom pogledu usamljenog muskarca, nema sta da se prica; ako ima, onda se mozda isplati saslusati ga, ali svakako ne  zavoleti ga. Ja licno ne trazim pricice, istinu govoreci imam ih dosta; ja trazim neposrednost. Vecno u ljubavi je to sto se obe individualnosti radjaju jedna za drugu tek u tom trenutku. Moja opreznost laskala je njegovom ponosu i tajanstvenosti, vezavsi njegovu paznju. Moglo bi, naravno, izgledati da sam tu otkrila vec suvise eroticnog obrazovanja. Ne plasim se da sama sebi protivrecim, ako on sam to ne primeti, positicicu cu svoj cilj. Zivot usamljenog muskarca prebogat je da bude bez protivrecnosti cineci je neophodnom. On je ponosan i ujedno nema nikakvu predstavu o neogranicenoj moci reci koja stvara erotiku iz samo jedne insinuacije.

Videvsi vlast koju je osvojio nada mnom i mojim pokretima, shvatice vecnu snagu ljubavi. Glupost je verovati da vernost spaja; ja zelim njega da imam samo u njegovoj slobodi. Sto je vece bogastvo snage u njemu, utoliko ce biti zanimljivije za mene. Prvi rat je oslobodilacki i on je igra; drugi rat je osvajacki i on se vodi na zivot i smrt. Ja bih rekla da je potrebno nesto vise od postenja da bi se voleo takav muskarac. I to vise ja imam. – To je laznost. Ja jesam jedna od malobrojnih zena koja to moze uciniti, on je jedan od malobrojnih muskaraca koji je za to prikladan; zar onda nismo stvoreni jedno za drugo? Moram uzbuditi njegovu dusu, moram je uznemiriti u svakom pogledu, ali ne na parce i udarima vetra, nego u celini. On mora osetiti beskrajnost, mora iskusiti sta je coveku najblize. On to ne mora otkriti na putu misli, koji je za njega stranputica, nego u mashti, koja je istinsko sredstvo opstenja medju nama. U njegovoj pozadini mora se nalaziti duboka noc puna straha iz koje izbija svet ljubavi. Razumeti se u trenutku nije nimalo laka stvar; trenutak je sve, i u trenuku ja cu mu biti sve. „ 

 

 

Dobar dan, ovo iznad nas je Osinjak  

 

 

 

Smeje mi se belina monitora. Podrugljivo me pita Imam li šta novo da napišem?, a ja ćutim i stiskam zube.
Imam. Osećaju čipovi lap topa u mom krilu i odaju me belini koja kao stari, prefrigani cinik, čeka žrtve kao što sam ja da ih svojim lepljivim jezikom uvuče u svoje Ništa. Da ih izgubi u svojoj belini i zauvek ućutka…da im oduzme svako pravo oblikovano darom, da napišu emociju, da pokrenu nekome nadu ili samima sebi implantiraju fetus vere.

Gledam belinu koja ne shvata koliko mi je inspirativna. Izazov! Iskucati smisao, oblikovati osećanje, dočarati emociju – to je magija! A ja sam danas madjioničar. Vešto ću prebaciti iz duše svaku mrvu šarenila, svaki gram ništavila završiće  na platnu koje mi ponudjeno leži u krilu. Čarobnost mojih boja zaplesaće pred Vašim očima i uvući će Vas neprimetno u svoju neodoljivost. Moja magija nije kratkotrajna – ona permanentno zauzme svoj deo Vaše duše. I posegnete za njom svaki put kada Vas uplaši zloslutnost belog platna i anestezija  u mislima. Ništavilo je zastrašujuća reč. Još strašniji pojam.

Ovih dana je kroz mene prošpartao jedan život.
Kristalisanje emocija, želja, ali i mogućnosti, šamarale su moj optimizam pri svakom pokušaju da iščupam Mrak iz duše. Jednostavno nisam taj tip žene. Nisam taj tip koji se prepušta mračnim mislima i zlim slutnjama. Kod mene uvek čak i u sivilu ispliva neka roze mrlja. Rodjena s greškom? Možda…a možda i ne. Možda sam samo previše grešaka napravila pa tek ponekad pomislim da sam rodjena s greškom.  Mnogo je lakše prebaciti krivicu na genetiku ili lošu sudbinu.
U provejavanju besmisla ovih dana, shvatih koliko sav smisao života zavisi od nas.
Niko i ništa ne može dati NAŠEM životu smisao.
Samo mi sami.
Samo sve ono što suštinski jesmo.
Naše misli, naša osećanja, naše želje i volja da ih ostvarimo ili slabost da ih zauvek upišemo na listu Nemogućih ostvarenja.
Hrabrost – stavka koja mnogima zahvali da bi svom životu dali smisao.
Svako novo poznanstvo, svaka ljubav ili raskid, sve je rizik. Kada upoznamo nekoga, rizikujemo da mu poklonimo dušu. Kada procenimo nekoga, rizikujemo da pogrešimo. Shvatih, dok je život ubrzanim koracima špartao kroz mene, da je sve rizik. Od kako se rodimo, od kako udahnemo prvi put vazduh ovoga sveta, rizikujemo. I ne prestajemo da rizikujemo kroz život. Zato se i napravi razlika izmedju Hrabrih i odvažnih, i onih drugih, Slabih i bezvoljnih. U riziku je hrabrost najvažnija.
Ili jesi ili nisi – probao.

Nežnost.

Danima hodam kao zombeza i razmišljam gde da ukradem jedan zagrljaj.
Nameće mi se konstatacija da NIKADA nisam dobila ništa bez iznude. Počinjem samoj sebi da pretim da neću nikada više niodkoga da zatražim Ništa. Ni jedan gram. Čak neću ni ovde više da kukam za tim famoznim gramom koji me čini boljom, lepšom, podnošljivijom samoj sebi ( a samim tim i ljudima oko sebe). Bez tog grama koji potražujem, teška sam čitavu tonu besmisla…preteška samoj sebi.Nepodnošljivo jaka. A ta snaga zna da uplaši…

Ljubav.

Definitivno je nema više ni u tragovima.
Ni u najavi.
Ni u snovima.
A bogami, ni u željama.
Ljubav više, izgleda, nije u modi.Danas je u modi emotivna frigidnost, brza telesna kapitulacija, opijenost raznim koktelima umesto osećanjima, opsene i iluzija. Što si bolji iluzionista, to ćeš imati više ljudi oko sebe. Danas ljudi obožavaju iluzioniste.
Kako je ovaj narod doveo sebe do tačke ključanja? Zašto je prihvaćena opštepoznata zabluda Da se jednom živi?
Ja sam živela toliko života.
Svaka moja ljubav je život za sebe. I žao mi je što vazda štrčim iz mase zbog svojih očiju, glasnog smeha, nehjanog držanja i čudnih shvatanja, ali ja ne želim da prihvatim život kao tren. Ne želim da prihvatim danas, ako u sebi nemam nadu za sutra. Ne umem da živim Samo danas za danas. Ne umem ni da volim samo jedan dan. Ne umem ni da se dam jedan gram.
Celost je kod mene uslovna. Bilo da dajem ili dobijam. Ništa manje od celosti ne prihvatam.

Strast.

Sa četrdeset sam shvatila da je Strast relativna baš kao i lepota. I podjednako prolazna.
Koliko uložimo u nju, toliko ćemo je dobiti. Ona čuvena “ hemija “ izmedju muškarca i žene, shvatila sam, a vi me ispravite ako grešim, je ništa drugo već Potreba. Kada jako želimo nekoga pored sebe, kada nam je bolno potreban zagrljaj, dodir, opuštenost, pažnja kao prioritet kod žena, mi možemo razbuktati strast sa bilo kim. Bilo gde. I bilo kada. Ne mora biti ni savšena noć prepuna isprepletenih pogleda, ne mora biti ni topla postelja dok kiša dobuje u ritmu tamtama, ne mora biti ni topla jakna u ledenoj noći. Ne čine nas sitnice strasnima, već naše potrebe.
Da li ste se ikada zapitali zašto su uspešni muškarci koji mogu imati bilo koju ženu na svetu, emotivno frigidni ( a dokazano jesu)? Oni ne osećaju strast, samo napaljenost – a to se tako lako zameni. Čak i te žene koje budu sa njima, ne osete strast.Jer znate, Ja znam šta je strast…ja znam tu slast bezrazložnog davanja i besmislenog prepuštanja drugom ljudskom biću….sigurna sam da svi vi obični ljudi, znate šta je strast. Sigurna sam da razlikujete strast od napaljenosti, kao i zaljubljenost od ljubavi, iako su nijanse u pitanju. Kao što su ponekad, nijanse boje ćilibara u pitanju, a ipak, to ne budu Njegove oči…

Dobar dan, izvinjavam se ako sam nekoga zbunila.
Samo me ova belina monitora nervirala svojim provokacijama da Nemam šta da napišem…
A imam, majke mi, samo možda danas baš nemam nešto posebno.
Tričarije…koje mi olakšaju dušu.

 

 

Ja sam Med.
Vrcana od milion vrednih pcela, nacinjena vrcavom kakva jesam, opijam te svojim ukusom.
Uranjas u mene i pustas me da ti prekrijem jezik, da ti klizim niz grlo i odnesem bol od previse nikotina koji ti razjeda neznu sluzokozu duse.
Volim da osetim tvoje ruke u sebi, da te osecam kako mi provlacis prste kao kroz gustu kosu voljene zene, da potom namazes usne i oblizujes me celu jednu vecnost sa usana.
Znam da budem oruzje lukavih zena koje me koriste kao oralni afrodizijak; ulepe me po telu muskarca koga vole i onda me glatkim jezikom lizu,  ciste, skidaju i mesaju sa svojom pljuvackom koju im ucinim slatkom i zavodljivom dovoljno da  budu zadovoljene kako zele.
Ponekad se desi da me i muskarci koriste da bi uzvratili istom merom.
Nabave me u kolicini koja misle da ce im biti dovoljna da zavedu, oduseve, sokiraju onu koju zele da imaju tu noc. Prelivaju me preko usana lepih zena, preko cvrstih  grudi i ravnih stomaka, a one dopustaju da skliznem do najzavucenijih mesta s kojih bi me muskarci onda uklanjali da bi oslobodili put svom zadovoljenju.
Posebno vole kada klizim niz ledja i svojom tezinom najezim svaki delic koze koja zahvalna mojoj lekovitosti, prepusta se uzivanju. Culo dodira me slavi kao praznik i raduje mi se. Curim niz kicmu stvarajuci fantasticno vizuelno uzivanje koje mami, zove, moli da igre pocnu. Spustam se niz prsljenove kao zmija i izazivam uzdahe mnogih zena.
Ja sam hrana bez koje se ne moze.
Ja sam uvertira za koju mole…

Volela bih da sretnem makar jednom u životu, muškarca koji će biti dovoljno hrabar da me poželi za sebe. Da me ima. Celu. Bez ostatka. Volea bihda iskusim i taj deo Ljubavi – poverenje.
Težak mi je sopstveni seksipil koga sam svesna, ali ne čiji sam rob. Ne potenciram ga, čak je bilo faza u životu u kojima sam ga krila, polušala da ga ugušim ne bih li me neko pogledao kao jednostavnu, običnu devojku/ženu. Prejaka je koncentracija tog seksipila. Često sam ga mešala sa harizmom, sve dok nisam shvatila da je to čist, siroviseksipil koji zrači iz mene i privlači ( ruku na srce ) psihopate. Ili makar psihopate u pokušaju.
Volela bih da sretnem, makar Još jednom, muškarca koji će biti sretan pri samompogledu na mene. Koji će me čuvati. Koji će me razumeti. Koji će me prihvatiti ovakvom, kakva jesam – zavodljiva. Provokativna. Svojita. Prisvojena…
Kako su samo moćni muškarci koji u sebi nose snagu Ljubavi i moć Iskrenosti. Kako su samo svoji i pomalo arogantni, svesni sebe i svojih mogućnosti, svojih moći i svojih želja koje ispunjavaju bez obzira kojim putem do ostvarenja moraju ići. Bosih stopala. Bez zastajkivanja. Bez okretanja. Nesvesni isijavanja sopstvenog samopouzdanja, uzimaju sve što požele. Uz osmeh. Lagano. Ne žure kroz život iako ga dišu punim plućima. I tek ponekad kada zadrže dah, osete mirs procvetale Lavande u polju nedaleko od carstva Ljubavi…
Volela bih da sretnem muškarca koji će me prvo upoznati, pa onda zavoleti, jer obrnutim redom sam već probala – nije išlo.
I tako, da se zna, volela bih  da ga volim.
Kao i on mene…
Bez ostatka.

 

 

Hajde da napravimo Igru.
Pa da se igramo cele noći.
Može biti i Survivor…zamislite:
Virtuelni Survivor!
Da li biste se prijavili da jedemo rižu mesec dana
i tipkama nižemo reči, bez glasa?
Oh, kako bi to ugodna dijeta bila.
Bez po muke!
Družiš se, šetas, lenčariš ili nešto konstruktivno radiš,
a onda se igraš! Boriš! Nadmećeš!
Ćutiš…
Ej Živote, kako se nekima nametneš u svojoj lagodnosti,
a nasuprot tome, nekima se izmakneš…
u svojoj nesmotrenosti, Živote…

Hajde da slikamo Proleće.
Da razlijemo  čitavu paletu boja, bilo gde…
Ti po mome telu, ja ću po tvome licu;
da ocrtamo tuge jedno drugome,
da se ušarenimo srećom,
željom,
strašću koja pupi u nama!
Tek eto, da obeležimo ovaj šareniš Proleća što nam kroz srca galopira…
Možda možemo da naslikamo Virtuelno Proleće,
jer ako virtuelno možemo da zavolimo,
zašto ne bismo mogli i da slikamo?
Naslikaću  grumen Ljubavi,
Crveno.
Čitav gram nežnosti.
Zeleno.
Jedno celo nadanje!
Ljubičasto…
I za kraj, oslikaću svoju nehajanost,
Žuto.
I sve to rečima…
Da li ćeš se prepoznati u mom Proleću?

Hajde da se poljubimo!
Baš danas, da proslavimo Proleće;
da mu odamo sve počasti koje zaslužuje,
jer možda nikada ne bismo probudili emociju u sebi,
emociju koju sunčevi zraci otkriju,
a svež miris tek olistalih šuma istera napolje.
Pridji mi lagano, bez žurbe,
i spusti svoje usne na moje.
Ne očekuj ništa, prihvati Sve.
Stopljeni u anatomskoj jukasti dva orbikularna mišica,
dotaćićemo dušu jedno drugome
i prekriti je laticama procvale trešnje.
Pokloni mi narcis i pretvori me u Eho…tvoga srca.
Hajde…radi mi Nešto!

Imam ideju!
Možemo da vodimo Ljubav!
Čula sam da je vodjenje Ljubavi pravi doživljaj.
Pričaju Ljudi koji često vode Ljubav,
da sve što treba  je Prepustiti se!
Eto, ja sam spremna – prepustiću se!
Hajde da je vodimo na ringišpil,
posle je možemo voditi na jedan od onih opasnih tobogana
da je vidimo koliko je hrabra.
Zatim ćemo je voditi duboko u šumu
i onda se možemo igrati žmurke sa njom.
Čula sam da je loša u toj igri – teško pronalazi one koji se kriju od nje…

Možda smo mi loši u skrivanju?

Hajde da pokušamo…možda nas pronadje…
…uzmi me za ruku…