Postoji vreme kada sve stane ili kada sve tece; kada svoj zivot iz cistog nehata ucinimo barom, a onda zelimo da ga pretvorimo u nabujalu reku. To iziskuje puno energije. Reke su neukrotive duse koje bujaju pri padavinama u raznim krajevima sveta; izlivaju se, ulivaju, primire se, a onda bez najave poplave, uplase, rasteraju citava naselja iz svojih domova! Da…ima i onih planinskih reka kojima se dive na daljinu. Svesni njihove moci i nepredvidivosti, svesni svog ogranicenog vida da spoznaju njihovu dubinu i virove pri dnu, ljudi stoje na distanci. Gledaju, poneki se dive, poneki odmah pobegnu jer zastrasujuca im je misao da pridju preblizu. Kao sto se neki ljudi plase da se zagledaju u neciju dusu, da je osete, da upoznaju. Neki ljudi su sami po sebi  - zastrasujuci. Seju strah svojim drzanjem, svojom iskrenoscu, svojom sposobnoscu da vole, svojim principima i nepobitnim stavovima, svojim vrednostima i svojom neustrasivoscu. Da…ljudi se plase takvih osoba i malo je onih hrabrih koji se drznu da se priblize takvim ljudima, da im se zagledaju u oci i radoznalo, sasvim spontano, pokusaju da saznaju kakvim tkanjem im je istkana dusa.
Da osete pozadinu te zastrasujuce izdignite glave i hladnog pogleda…obicno se predivne stvari zateknu u pozadini; kao nagrada hrabrima; kao pocast iskrenima; kao blago svima koji znaju da prihvate ljude bas takvim, kakvi su. Bez ikakvih zahteva za deformacijama i modifikacijama, jer Dusu je nemoguce modifikovati. Ona je takva kakva je, satkana od svega tananog i neznog, satkana od snova i nadanja, od iskrenosti i teskog zivljenja, od ljubavi i razocarenja; pazljivo biranih bodova, ucinila je sebe remek delom svakog od Nas. I kod svakog drugacija. Da li je neko nekada prisustvovao Izlozbi Dusa?

Postoji vreme kada smo svesni svojih gresaka i kada prihvatamo pravo donesene odluke, ali sa zadrskom. U ljudskoj je prirodi da negativno razmislja cak i kada sve cini kako treba. Perfekcionizam odavno nije vrlina, vec ozloglasena mana koja destruktivno deluje na zivote ljudi perfekcionista. Kao da se promenio neki kod vremena pa sada ljudi lakse prastaju neoprostive stvari: lazi, uvrede, maltretiranja i dusevna i telesna. Kao da su ljudi umorni od lepih stvari i kao da se sigurnost pronalazi u patnji, a ne u radosti. Masovno se trazi razlog za Biti Nezadovoljan – a takvih je razloga hiljadu. Gde su nestali svi oni hrabri ljudi koji znaju da pronadju srecu u vrapcu koji svojim malom kljunom pravi buku na limenom simsu? Gde je nestalo bilion razloga da se osmehnemo, da pomognemo starijima, da tolerisemo mlade, da shvatimo, da se prisetimo Nas u tim godinama, da zamislimo NAS u poznim godinama…ovaj sneg je izbacio svu stroku na videlo: baka koja plitkim opancima hoda kroz sneg i taksista koji joj nervozno trubi da mu napravi mesto da prodje, a vidi da jedini nacin da mu napravi mesto je da zakoraci do kolena u sneg…bahati navijaci natankovani alkoholom i drogama koji su poslali slucajnog prolaznika, 14 godina, na neurohirurgiju, naselje bez struje u kojem je dvoje starih podleglo promrzlinama, deca u platnenim patikama koja mokrih nogu gaze puteve nametnutih izbora. I sred svog tog sivila koje belina nije mogla da pokrije – reka…Nabujala, zaledjena, strasna. Kao da gustim santama leda zeli da posalje poruku. Kao da upozorava.
Zar ljubav nije jedina toplina koja moze da spere katran s duse?
Postoji vreme kada usporim svoj zivot i prihvatim taj tempo. Izbegavam ga, priznajem, jer pri tako sporom tempu mnogo bolje primecujem svet oko sebe. Onako u brzini se ne cini takvim kakav zapravo jeste. Bezdusan. Ogranicen prezivljavanjem. Koristoljubiv. Ni malo kreativan…bezbojan. Mucan.
Htela ili ne, bila spremna za ubrzanje ili ne, ja ubrzavam.
Samu sebe ubacujem u brzinu pri kojoj je nemoguce zapaziti bas svaku nesavrsenost ovog sveta. Omedjam se svojim bojama, isijavam u sramno malom precniku svoju energiju koja mi se u reflekciji vraca, volim one koji ne zasluzuju i budem blaga prema svima koji zasluze. Crtam samu sebe u svojim ocima, bojama koje ce me vizuelno zavarati svojom sarenolikoscu i toplinom.
Kakvi smo samo magovi iluzije postali…da bi preziveli…jos jedan zivot.